Pozicija opozicije

„Halo, je li to Crni Petar?“
„Crni Petar? Ne, ne poznajem gospodina.“
„Rekli su nam da je ovo vaš broj.“, inzistira glas.
„Kojim povodom, lijepo molim, i zašto skriveni broj i šapat?“
„Opozicija!“, kaže glas.
„Opozicija, kakva, kome?“, pitam.
„Vlasti, opozicija vlasti u gradu.“
„Da, lijepo da vas ima, a kojim povodom mene trebate?“
„Rekli su nam da vi imate puno informacija.“
„Informacija, kakvih informacija?“, radoznao sam.
„Pa o gradskoj vlasti, onima gore…“
„Da, imam“, kažem, „sve sam arhive prekopao, sve klanove razotkrio, sve na papir zabilježio, upamtio one najcrnije…“
„A, da se nađemo?“, kaže glas iz mraka.

„Mene vam je lako naći… dođite tamo gdje pijem kavu i gdje se svi znamo i družimo, nešto kao Pokret otpora.“
„Ne biste htjeli da nas vide skupa“, čujem došaptava se s nekim, i dobaci mi, „Bez uvrede!“.
„Zbog mene ili sebe?“ upitam.
„Što predlažete?“
„Da se diskretno nađemo u nekom separeu“, kaže.
„Može, dobra ideja, a i vrijeme je poklada!“
Dogovaramo mjesto, vrijeme i znak raspoznavanja. Navlačim crnu kapu, skrivam pola lica i iz radoznalosti krećem na mjesto sastanka.

Ulazi trojka, dva muškarca i gospođa. Nervozni su, osvrću se oko sebe. Prilazi mi gospođa.
„Vi ste Crni Petar?“
– „Pa vidite da sam Petar, a ovo „Crni“, to je samo maska, da se isprati“, hrabrim je.
„Je li zrak čist?“, pita me gospođa.
„Nije, sve je puno dima, a ja više ne pušim“, odgovaram.
„Ma ne, prati li vas tko?!“
„Mene?“
Gospođa „PR“ sjedne, sakriva se iza naslona fotelje, a dvojica, od kojega jednog prepoznajem po glasu kao „opoziciju“, pružaju mi ruke i predstavljaju se nekim imenima za koje sam pomislio da su „kodna“ i bacaju mi papire na stol.
„Program“, kažu uglas.
„Ne gledam TV, što će mi program?“
– „Program naše stranke i plan rada za lokalne izbore“, kaže „PR“ gospođa.
„Dečki, dajte, recite čemu sve ovo, pomalo me plašite. Odakle dolazite, s psihijatrije?“
„Ne, ne, mi samo izgledamo bedasti, ali mi smo opozicija koja se sprema…“
„Za što se spremate?“, pitam nestrpljiv.
– „Za lokalne izbore, i ja sam kandidat stranke za gradonačelnika, idemo u koaliciju s…“, govori mi suhonjavi lik s par dlaka na bradici, a drugi s par dlaka na glavici samo šuti. Gospođa sluša i mjeri očice na mojoj kapi kojom i dalje skrivam lice, pa zaključujem da je političarka iz kućne radinosti.

„Gradonačelnik, ha, mali korak za tebe, velik za grad!“, hrabrim mladca, „Ali, kako to misliš u izbornu trku, bez novca i medija ne ide. Megafon pred Billom u petak, hm, već su neki probali, a sad delaju na gruntu!“, pokušavam šalom. Mrtav-leden „gradonačelnik“ mi kaže:
„Objaviti ćemo na radiju i napisati pisma svakom biraču posebno.“
„Dobar put“, velim.
„Recite nam, kako naša stranka može doći na radio stanicu?“, ozbiljno pita gospođa.
„Osvojite je, gerila, diverzantske skupine po tri, eto baš vas ima.“
„Bez šale, tko nas tamo čeka?“
„Ne čeka vas nitko, ali ako nekoga zateknete, pitajte, možda je to baš sadašnji gradonačelnik. On je pola radnog vremena u eteru, probija medijsku blokadu!“, kažem, „Možete se odmah dogovoriti i za primopredaju vlasti…“
„Tko nas tamo čeka?“, sve je nervozniji kandidat opozicije.
„Čeka vas jedna fina gospođa, s njom možete sve dogovoriti – termin, emisiju, pitanja i odgovore.“
„Super, a kada?“, pita kandidat opozicije za gradonačelnika.
„Kad budeš gradonačelnik, mali majmune!“, kažem, ustajem i napuštam opoziciju, ali odlazim bogatiji za jedno iskustvo i viziju „politike“ na način „opozicije“ koja, da ne zaboravim, ima predstavnike u Saboru RH, a ova trojka iz priče je njihov ogranak u provinciji.

Za to vrijeme vlast je u rukama grupe građana koji je koriste za probitak sebe i svojih falangi. To se najbolje može vidjeti po imovinskim karticama u kojima donedavno nije bilo ni temelja, a sad su upisane vile i višekatnice. Opozicija šuti. Kralj se sam okrunio, opozicija šuti. Grad živi pod okupacijom terorista svih vrsta. Nepotizam i negativna selekcija, podobnost i poniznost vrata su raja. Naštimani natječaji za radna mjesta u javnim poduzećima, reket za bilo koji posao koji se financira iz proračuna javna su tajna. Opozicija šuti. Vlast troši naše pare za projekte koji više koriste pojedincima i grupama nego gradu i zajednici. Opozicija šuti. Građani trpe teror korumpiranih inspektora raznih inspektorata koji poput čopora vukova haraju gradom, ucjenjuju, progone i kažnjavaju sve one koji im ne daju mito i tako uništavaju male i srednje poduzetnike i pretvaraju ih u sitne lopove. Opozicija šuti. Zavod za zapošljavanje nije godinama zaposlio nikoga, služi za utjehu nezaposlenima, a zaposleni mahom rade na crno. Grad se kulturno i urbano vraća u Srednji vijek, krivovjernici se spaljuju na lomači, vjera i misticizam su „spiritus movens“ života grada. Opozicija šuti!

Opozicija vegetira. Sterilna, kadrovski i idejno skromna, leglo je sitnih račundžija koji uz jutarnje kave u kružocima sebi podižu samopouzdanje i izvikuju parole „što bi bilo kad bi bilo“ i svaki za sebe misli da je baš on mesija koji bi trebao „povesti svoj narod“, a jasno je da im je jedini cilj, pod plaštom opozicije, bez stava, ideja, kadrova, i sami sudjelovati u razdiobi kolača koji se peče u poglavarstvu.
Opozicija je mizerna, potkupljena sitnim ustupcima vlasti, bez pravog vođe, lidera, osobe od povjerenja i jasne političke profilacije koja bi mogla predstavljati alternativu stranci na vlasti već predstavlja tek lokalno društvo mrtvih pjesnika.
Unutarnjim trvenjem i liderskim aspiracijama pojedinaca koji ne mogu dobiti ni mandat „kućnog savjeta“ diskreditiraju stranku na nacionalnoj razini, a naš grad pretvaraju u taoce svoje nesposobnosti i sitnog politikantstva. Dezorijentiraju birače koji onda između sadašnjih mediokriteta i budućeg zla odabiru i glasuju za sadašnje, rezonirajući da su se ovi barem namirili pa je trošak manji!

Opozicija u gradu je takva da bi je poželjela svaka vlast, a ponaša se bahato i u igri apsurda u šeširu kao skriva adute za izbore, dok birači kao samo čekaju da zaokruže njihovo ime na listiću. U stvarnosti u Križevcima se opozicija ponaša kao da je višestranačje kažnjivo, a ne zakonom propisano i jedna od najvećih tekovina demokracije. Pitam se jesu li oni s početka priče to saznali, a ovi na kraju priče – shvatili.

Možda vam se svidi

Komentari su zatvoreni.